Sastav vakcina je često predmet diskusija i polemika ljudi kako naučne, tako i šire javnosti. Činjenica je da da bismo mogli da razumemo efekte adjuvansa u vakcinama nam je potrebno mnogo više od površnog poznavanja hemije. Kao što znamo, isti hemijski element u različitim jedinjenjima poseduje različita hemijska svojstva (natrijum je u elementarnom stanju zapaljiv i jako reaktivan, a svaki dan ga unosimo kroz kuhinjsku so; u kuhinjskoj soli se nalazi i hlor, koji je ujedno i sastojak hlorovodonične kiseline, koja je jaka kiselina, i oštećuje kožu u dodiru sa njom; pa ipak, hlor u kuhinjskoj soli nije opasan po nas, kao ni natrijum). Jedinjenja koja je unose u ljudski organizam se nikako ne mogu posmatrati iskljucivo kroz hemijske elemente koje sadrže, već kroz njihovu farmakodinamiku, farmakokinetiku, toksičnost i doziranje. Da bismo imali ove informacije, moramo se osloniti na studije koje su se bavile ovim problemima.
Druga jako važna stvar sa svim hemijskim supstancama i lekovima je – količina. Za svaku supstancu postoje utvrđene bezbedne doze, kao i letalne doze, tako da je jako važno u kojoj se količini nešto nalazi ne samo u vakcinama, već i u lekovima, hrani itd.
Dakle, osim jako je važno razumeti da mnoge supstance mogu istovremeno da budu korisne, neškodljive i otrovi, i da ovo jako često zavisi isključivo od količine u kojoj se konzumira određena supstanca.
Ovom prilikom ćemo prodiskutovati sve sporne sastojke i adjuvanse u vakcinama.
Tiomersal – (često nazivan i timerosal) je organsko jedinjenje žive koje poseduje utvrđena antiseptična i antimikotična svojstva. Koristi se kao prezervativ u nekim vakcinama, rastvorima za oči i nos, imunoglobulinima, mastilu za tetoviranje, itd. Tiomersal se u organizmu metaboliše do etil-žive i tio-salicilata.
Međutim, treba naglasiti da se etil-živa značajno razlikuje od metil-žive, koja je mnogo otrovnija varijanta, i rasprostranjenija je u životnoj sredini; uglavnom se unosi u organizam hranom (ribe i dr.). Najpogubnije delovanje ispoljava na mozak fetusa usled delovanja na trudnice.
Namena tiomersala u vakcinama je dvojaka. S jedne strane, tokom procesa proizvodnje služi za uništavanje mikroorganizama, pa se zatim otkloni (ostaje jedino u tragovima), a s druge strane, dodaje se višedoznim pakovanjima radi sprečavanja naknadnog zagađenja pri ponavljanom probadanju zapušača.
Dakle, tiomersal je u vakcine uveden da bi se sprečila kontaminacija vakcina po život opasnim patogenima. Takvih slučajeva je bilo u prošlosti, a možda jedan od najpoznatijih je onaj sa kraja dvadesetih godina prošlog veka, u ranim fazama imunizacije protiv difterije kada je dr Ewing George Thomson pokrenuo vakcinaciju dece mešavinom toksina i antitoksina difterije. Od ukupno 42 vakcinisane dece, 11 je preminulo usled konatminacije mešavine stafilokokama.
Propisi o dozvoljenoj količini unosa žive su zasnovani na epidemiološkim i laboratorijskim studijama metil-žive, a ne etil-žive, koja je metabolit timerosala. Ovo su dva hemijski različita jedinjenja, pa tako očekujemo i različite toksikološkeprofile.Otuda nesigurnost u primeni smernica za metil-živu na timerosal. U nedostatku definitivnih podataka o njihovoj uporednoj toksičnosti, smernice za metil-živu se koriste i za timerosal.
Nekoliko studija je rađeno o toksičnosti timerosala. 1931. Powell i Jamieson su utvrđivali akutnu toksičnost timerosala kod nekoliko životinjskih vrsta. Maksimalne doze tolerancije koje nisu bile smrtonosne bile su 20mg timerosala /kg kod zečeva i 45mg timerosala/kg kod pacova. Blair-ova studija iz 1975. je evaluirala intranazalnu administraciju timerosala u periodu od 190 dana, i nije našla nikakve histopatološke promene mozga ni bubrega. Magos-ova studija iz 1985. je direktno upoređivala toksične efekte etil- i metil-žive, i zaključak je bio da je etil-živa, metabolit timerosala, manje neurotoksičan od metil-žive (na osnovu čije toksičnosti su određene smernice za dozvoljene koncentracije timerosala u vakcinama).
1999. na sastanku o timerosalu, sponzorisanom od strane National Vaccine Advisory Commitee u SAD-u, izražene su sumnje da odojčad nemaju sposonost eliminacije žive. Skorašnje studije na Univerzitetu u Ročesteru (Universiy of Rochester) i Nacinalnom Vojnom Medicinskom Centru u Batezdi (National Naval Medical Center in Bethesda), doktori su kontrolisali nivoe žive iz uzoraka krvi i drugih tečnosti odojčadi rutinski imunizovane vakcinama koje sadrže timerosal. Nivoi žive u krvi ni kod jednog deteta nisu prešli bezbedne granice za metil-živu. Dalje, utvrdili su da se timerosal izlučuje iz organizma brže nego metil-živa. Ovi rezultati su sugerisali da postoje razlike u načinu na koji se timerosal i metil-živa raspoređuju u organizmu, metabolišu i izlučuju. Timerosal se uklanja iz krvi brže od metil-žive. Nakon ove studije usledilo je još studija sa većim brojem dece u Buenos Ajresu, gde se još uvek daju vakcine koje sadrže timerosal.
Iako ne postoje naučni dokazi o neurotoksičnosti timerosala iz vakcina, u većem delu Evrope se izbacuje iz upotrebe u vakcinama, kao odgovor na sve češće strahove i zabrinutost javnosti. U SAD-u je takođe izbačen iz mnogih vakcina, a u vakcinama u kojima se i dalje nalazi je prisutan samo u tragovima.
Formaldehid – organsko jedinjenje koje se javlja u prirodi, kao i u našim organizmima. Prirodan je produkt ljudskog metabolizma, i brzo se razgrađuje u našim telima. U proizvodnji vakcina se koristi za inaktivaciju bakterijskih toksina i virusa. Moguće je da ostane u tragovima u nekim vakcinama nakon ovog procesa, kao što je to slučaj sa vakcinom protiv hepatitisa B.
Formaldehid jeste poznati kancerogen, ali se ovo prvenstveno odnosi na rizik onih koji svakodnevno rade sa velikim, industrijskim količinama ove supstance, s obzirom na to da su oni izloženi puno većim dozama formaldehida nego ostali. Najnovija istraživanja pokazuju da je najveći rizik od formaldehida onda kada se udiše iz vazduha. Ne postoji nikakav dokaz da postoji povezanost između izloženosti retkim minimalnim dozama formaldehida kroz injekcije (kao što se dešava kod vakcina) i razvoja maligniteta.
Kao što je već napomenuto, ljudsko telo proizvodi formaldehid kao normalan produkt metabolizma. Količina prirodno stvorenog formaldehida u krvi odojčeta od 2 meseca je oko 1,1 mg, što je 10 puta više od količine koja se nalazi u bilo kojoj vakcini (oko 0,1 mg).
Formaldehid se nalazi u mnogim vrstama namirnica koje unosimo, u mnogo većoj količini nego u vakcinama. Tako, na primer, 1 kruška sadrži 50 puta više formaldehida nego bilo koja vakcina. U velikim količinama se takođe nalazi i u šitake pečurkama, karfiolu i nekim jabukama.
Lista namirnica koje sadrže formaldehid se može videti ovde.
Dakle, kod formaldehida itekako važi gorepomenuto pravilo količine, i to ne smemo smetnuti sa uma. Kao što znamo, kruške, jabuke, krompir, itd. nisu nikako otrovni za nas kada se jedu u normalnoj količini, iako sadrže dosta formaldehida. Tako ni formaldehid u vakcinama nikako nije dovoljan da naškodi našem zdravlju.
Količina formaldehida u nekim namirnicama
Studija o bezbednosti korišćenja formaldehida kao adjuvansa u vakcinama:
Jedinjenja aluminijuma – dodaju se nekim vakcinama kao adjuvansi. Najčešće jedinjenje aluminijuma koje se koristi u vakcinama je aluminijum-hidroksid, a nešto ređe i aluminijum-fosfat i kalijum-aluminijum-sulfat. Dodaju se vakcinama kao adjuvansi kako bi pospešili i produžili imuni odgovor. Ova jedinjenja usporavaju oslobađanje aktivnog sastojka vakcina, nakon što se one administriraju, i stimulišu imuni sistem da odgovori na vakcine. Takođe ddobro absorbuju proteine, i sprečavaju da se proteini iz vakcine zalepe za zid bočice u kojoj se vakcina čuva.
Vakcine koje sadrže aluminijum su se pokazale bezbednim za upotrebu preko 6 decenija, i retko su se povezivale sa jakim lokalnim reakcijama.
Aluminijum-hidroksid je antacid (smanjuje količinu kiseline u želucu)
Količina aluminijuma prisutnog u vakcinama je jako mala – manja od 2 miligrama aluminijumovog g jedinjenja, i manje od 1 miligrama samog aluminijuma. Nakon vakcinacije dolazi do privremenog porasta količine aluminijuma u organizmu, ali ovo nije dugotrajni efekat. Telo se oslobodi najvećeg dela aluminijuma u roku od par dana.
Ne postoje dokazi da ovo predstavlja ikakav rizik za bebe i decu. Aluminijum je jako čest u našoj okolini – prirodno se nalazi u majčinom mleku, formulama za bebe, nekim vrstama hrane i vodi za piće. Stoga se male količine aluminijuma prirodno akumuliraju u telima dece.
Dve studije iz 2002. i 2011. su upoređivale efekte aluminijuma iz hrane i iz vakcina. Obe studije su pronašle da je totalna količina absorbovanog aluminijuma iz oba izvora značajno niža od preporučene bezbedne doze:
1960. i 1970.-tih se spekulisalo da je aluminijum-hidroksid povezan sa nastankom nekih neuroloških bolesti, kao što je Alchajmerova bolest. Medjutim, skoro 6 decenija kasnije, nikakva veza između ta dva nije pronađena:
Antibiotici – koriste se tokom procesa proizvodnje kako bi zaustavili rast bakterija i kontaminaciju vakcine. Međutim, za ovo se ne koriste antibiotici koji često izazivaju alergije (penicilini, cefalosporini i sulfonamidi).
Antibiotici koji se mogu pojaviti u tragovima u vakcinama su: neomicin, polimiksin B, gentamicin, kanamicin i strepromicin. Osobe sa alergijama na neki od ovih antibiotika bi trebalo da informišu doktora pre nego prime vakcinu.
Proteini jajeta (ovalbumin) – vakcine koje sadrže ovalbumin su one kod kojih se virus gaji na oplođenom kokošjem jajetu (što nije ni nova, ni neobična praksa u mikrobiologiji). Iz tog razloga ove vakcine mogu da sadrže ovalbumin u tragovima.
Alergija na jaja je prilično česta kod dece ispod 5 godina, i puno je češća kod dece nego kod odraslih. Međutim, u poslednje vreme je utvrđeno da se i ove vakcine mogu bezbedno davati čak i deci sa alergijom na jaja, zato što je sadržaj ovalbumina u njima jako nizak. Jedini izuzetak su deca koja imaju istoriju jake anafilaktičke reakcije na jaja, koja je zahtevala tretman u intenzivnoj nezi. Ovi saveti su bazirani na studiji pod nazivom SNIFFLE, koja je testirala vakcinu Fluenza Tetra na nekoliko stotina dece sa alergijom na jaja.
U prošlosti je savetovano da ljudi sa alergijom na jaja ne primaju MMR vakcinu. Ove preporuke su se promenile pre oko 10 godina, zato što se virus morbila i mumps virus gaje na kulturama ćelija pilećih embriona, a ne na jajima. Ovo znači da nema dovoljno ovalbumina u MMR vakcini da izazove alergijsku reakciju, tako da i deca sa jakim alergijama na jaja mogu bezbedno da je prime. Doktori su pažljivo izučavali ovaj problem, i potvrdili da nema povećanog rizika od reakcije na MMR kod dece alergične na jaja.
Humani serumski albumin (stabilizator) – humani serumski albumin je najčešći protein u ljudskoj krvi. Koristi se u jako malim količinama kao stabilizator u nekim vakcinama protiv ovčjih boginja. Dobija se od dobrovoljnih davalaca krvi (koji su, naravno, testirani), a proces proizvodnje je takav da ne postonji nikakav rizik prenošenja virusa serumom. Ni jedna virusna bolest nije nikada bila povezivana sa korišćenjem humanog serumskog albumina.
Rekombinantni humani serumski albumin (stabilizator) – nalazi se u minornim količinama u nekim MMR vakcinama. Ovaj albumin ne sadrži ni ljudske ni životinjske proizvode. Proizvode ga ćelije (npr. kvasne gljivice) kojima je ubačen gen za humani albumin. One su onda sposobne da proizvode velike količine albumina, bez potrebe da se on ekstrahuje iz krvi.
