Ćelije abortiranih beba i majmunskih bubrega u vakcinama – mit ili istina?

Ovo je jedna od gorih laži antivakcinalnog lobija, jer apeluje na primalne emocije i indukuje ljudski osećaj nemorala. Medjutim, svako sa srednjoškolskim poznavanjem biologije, može vam reći da je jednostavno nemoguće da vakcine (ili bilo koji drugi lek) sadrže ljudska tkiva. Razlog? Imunologija. Naime, kada bi vam bilo ubrizgano bilo šta što sadrži tkivo druge osobe, telo bi ga prepoznalo kao „strano“ telo i uništilo. Ovakav imuni odgovor je snažan i lako može dovesti do smrti. On je i razlog što, na primer, pažljivo biramo donatore organa prilikom transplantacija, a potom koristimo imunosupresive, lekove koje upravo ovakav odgovor organizma sprečavaju. To je i razlog što se prilikom transfuzije krvi traže odgovarajući donori.

Kao i svaka laž, i ova ima zrno istine u sebi. Pa pogledajmo, šta se zapravo krije iza tvrdnje „U vakcinama su delovi abortiranih beba i majmunski bubrezi“ koju često možemo čuti od zagovornika antivakcinalnog pokreta.

Pogledajmo kako se došlo do upotrebe ljudskih i životinjskih ćelija u proizvodnji vakcina:

Virusi (ili njihovi delovi) koji se koriste za proizvodnju vakcina moraju biti uzgajani u ćelijama domaćina, jer virus nema sposobnost samostalne replikacije . Mnoge vakcine koriste ćelije sisara za proizvodnju virusa. Neki su virusi medjutim specifični za ljudsku vrstu i mogu se replikovati samo u ljudskim ćelijama.

Životinje se u proizvodnji vakcina koriste od 1800. godine, kada su osnovane farme za uzgoj teladi od kojih se dobijao virus kravljih boginja. Od tada, pa do sredine XX veka, većina vakcina je proizvedena uz upotrebu životinja, ili uzgojem patogena u životinjama ili u životinjskim ćelijama.

Iako su mnoge vakcine uspešno proizvedene na ovaj način, upotreba životinja u prozvodnji vakcina nije idealno rešenje iz više razloga:

1. Upotreba i održavanje životinja je skupo.
2. One mogu biti zaražene drugim bakterijama i virusima koje bi teoretski mogle da kontaminiraju vakcine (poput polio vakcine iz 1950-ih, koja je proizvedena uz upotrebu majmunskih ćelija koje su bile zaražene Simian virusom 40 (SV-40), koji srećom, nije bio opasan po ljude).
3. Neki patogeni, poput malih boginja, ne mogu da rastu u životinjskim ćelijama.

Čak i kad se za razvoj vakcina koriste životinjski proizvodi umesto životinja -poput proizvodnje influenca virusa u kokošijim jajima-razvoj može biti ometen ili prekinut ukoliko životinjski prozvod postane nedostupan. Na primer, kokoške čija se jaja koriste u prozvodnji vakcina mogu biti pogodjena bolešću, što će u konačnici rezultovati manjkom sezonskih vakcina protiv gripa.

Zbog navedenih, i drugih razloga, korišćenje tehnike ćelijskih kultura u proizvodnji vakcina predstavlja značajan tehnološki napredak.

Ćelijska kultura i ćelijski soj (linija)

Ćelijske kulture podrazumevaju uzgoj ćelija u laboratorijskim sudovima, često uz pomoć hranljivog i suportivnog medijuma (poput kolagena). Primarna ćelijska kultura se sastoji od ćelija dobijenih direktno iz tkiva, i može sadržati različite tipova ćelija.

Sa druge strane, ćelijski soj je ćelijska kutura dizajnirana na način koji podrazumeva da se sastoji od isključivo jednog tipa ćelija. Mogu se dobiti na razne načine. Kada dobijemo isključivo jedan tip ćelija, može se uspostaviti ćelijska linija, koja se onda može posmatrati i razvijati.

Prinos ćelijskih linija ograničen je Hayflick-ovim limitom (broj ćelijskih deoba u normalnoj populaciji ćelija). Neke ćelijske linije, medjutim mogu biti imortalizovane: ćelije mogu podleći mutaciji koja im omogućava neograničen broj deoba, poput poznate HeLa ćelijske linije, dobijene od kanceroznih ćelija pacijentkinje Henrijete Laks.

Koristeći ćelijske sojeve i linije, istraživači mogu da uzgajaju ljudske patogene – poput virusa – u posebnim tipovima ćelija da bi ih oslabili. Jedan od načina na koji se virus priprema za upotrebu u vakcinama jeste njihova izmena koja sprečava rast u ljudskom telu. Jedan od primera za to može biti uzgoj virusa u ćelijskim kulturama na nižim temperaturama od telesne, na koju se virus potom prilagodjava te gubi originalnu sposobnost reprodukcije na višim temperaturama. Kasnije, kad se takav virus unese u ljudski organizam, on i dalje može da izazove imuni odgovor, ali nema sposobnost reprodukcije u dovoljnoj meri da bi izazvao bolest.

Prva vakcina koja je proizvedena upotrebom ljudskih ćelijskih sojeva je vakcina protiv rubeole, proizvedena 1940. u Wistar institutu u Filadelfiji. Oftamolog Stenli Potkin je prvi uočio da je kongenitalna katarakta kod beba posledica infekcije majke rubelom tokom trudnoće. Pored katarkte, uočeno je da tzv Kongenitalni Rubela Sindrom(KRS) može izazvati gluvoću, srčane probleme, encefalitis, pneumoniju, mentalnu retardaciju i druga oboljenja. U jeku epidemije rubeole, koja je počela u Evropi 60-ih i proširila se na USA, Plotkin je izračunao da će 1% svih beba rodjenih u Americi biti pogodjene KRS. U nekim slučajevima, žene zaražene rubeolom prekinule su trudnoću zbog ozbiljnog rizika od KRS. Nakon jednog takvog abortusa, fetus je poslat u laboratoriju i iz njegovih bubrega je izolovan virus rubeole. U nepovezanim eksperimentima, dobijen je ćelijski soj od izolovanih ćelija pluća abortiranog fetusa, u kojem se rubeola virus dobro reprodukovao bez kontaminacija. Taj ćelijski soj je nazvan Wi-38. Plotkin je uzgajao rubeola virus u Wi-38 soju na sniženim temperaturama (30 C). Nakon što bi se virus na ovaj način reprodukovao 25 puta, gubio bi sposobnost reprodukcije na normalnoj telesnoj temperaturi, te je onemogućen da izazove bolest, ali bi i dalje mogao da izazove imuni odgovor. Ova vakcina protiv rubeole je i danas u upotrebi, kao deo MMR vaccine.

Takodje, nema majmunskih bubrega u vakcinama. Tkivo majmunskih bubrega se koristilo za uzgajanje pojedinih virusa za proizvodnju vakcina. Na primer, korišćena su za uzgoj oslabljenog virusa polia koji je korišten za proizvodnju oralnih vakcina. U proizvodnji se danas medjutim koriste VERO ćelijske linije , kao brži, sigurniji i lakši način za proizvodnju komponenti vakcina. Slično važi i za sezonske vakcine protiv gripa: proizvodnja mnogih započinje uzgojem virusa u kokošijim jajima ali se proizvodnja nastavlja u ćelijskim linijama.

Standardi u proizvodnji vakcina su veoma strogi, te proizvodnja vakcina (kao i farmaceutska industrija uopšte) jedna je od najstrože regulisanih industrija. Višestruki postupci pročišćavanja omogućavaju sigurnost u pogledu prisustva stranih tkiva.

Protesti protiv vakcine protiv rubeole, zbog etičkih pitanja (i drugih vakcina proizvedenih na sličan način) ne jenjavaju godinama.

Zbog odnosa prema abortusu, pripadnici Katoličke crkve su protestovali zbog nemoralnosti upotrebe vakcine koja je razvijena uz pomoć početne ćelijske linije nastale od fetalnih ćelija. Pored vakcine protiv rubeola, to su i vakcine protiv malih boginja i hepatitisa A, kao i neke vakcine protiv besnila i zauški. Zvanični stav Vatikana je da pojedinci, kad je moguće treba da izbegnu upotrebu takvih vakcina, medjutim njihovi predstavnici naglašavaju:

“Pojedinac je slobodan da upotrebi takvu vakcinu bez obzira na istorijsku povezanost sa abortusom. Razlog tome je, što ukoliko se ne vakciniše, pretnja po javno zdravlje prevazilazi legitimnu zabrinutost zbog porekla vakcina. To je posebno važno za roditelje, koji imaju moralnu obavezu da zaštite život i zdravlje svoje dece kao i svoje okoline. “

Ćelijske linije koje se danas koriste za proizvodnju vakcina su “potomci” originalnih ćelija dobijenih od abortiranog fetusa pre više od pola veka. Stoga, one kao takve, nikad nisu bile deo fetalnog organizma. Sve u svemu, svega DVA fetusa, dobijena nakon abortusa koji su bili odluka majke, su dala ćelijske linije koje se koriste za razvoj današnjih vakcina. Važno je naglasiti da ni jedan abortus nije izvršen sa ciljem razvoja vakcina.

VAKCINE PROIZVEDENE OD VIRUSA UZGOJENIH U HUMANIM ĆELIJSKIM LINIJAMA

WI-38 : ćelijska linija započeta u julu 1962

MRC-5: ćelijska linija započeta u septembru 1966

Autor teksta: Dr Dobrila, molekularni biolog i fiziolog, phd

Dalje čitanje: Mala škola vakcinacije 8 – Sastav vakcina – Examinus